Rečnik invertovanog indeksa često predstavlja usko grlo indeksa. On mora omogućiti brzo čitanje reči, a za to je poželjno da veći deo istog bude smešten u radnoj memoriji, što znači da rečnik mora biti dobro kompresovan.

Razlikuju se rečnici koji su organizovani kao rasuta datoteka i rečnici sa indeks-sekvencijalnom datotekom, leksikografski uređeni.

Dalje mogu se razlikovati po promenljivosti sadržaja - statični i dinamični.
Prvi je moguće implementirati pomoću statične heš mape, sa upotrebom otvorenog heširanja i dobrom heš funkcijom. Ulančavanje se ne preporučuje jer zahteva veću količinu radne memorije. Ukoliko je potrebno omogućiti centralni rečnik (zajednički za sve segmente) koji ne služi samo za čitanje već i upis novih vrednosti, onda se koristi dinamično heširanje.
Drugi tip rečnika, uređen tj. sortiran, implementira se kao stablo pretraživanja. Može biti binarno stablo ili trie ukoliko se nalazi u radnoj memoriji, odnosno B-stablo ukoliko je na spoljašnjem medijumu. Stabla su lošija u odnosu na heš mape u pogledu broja neophodnih pristupa da bi se pronašla tražena vrednost. Složenost upisa i čitanja kod stabala su logaritamska, dok su kod heš mape konstantna. Ipak sortirani rečnici imaju velikih prednosti u pogledu kompresije jer je moguće kodirati razliku između susednih reči, umesto kodiranja cele reči. Ovaj metod je obavezno korišćen kod rečnika koji staju u radnu memoriju.

Rečnik pored same reči skladišti i određene metapodatke. Osim njih, rečnik može da skladišti i celobrojni identifikator reči. U tom slučaju svakoj reči pridružena je celobrojna vrednost označena kao rečId. Upotrebom ove vrednosti omogućava se bolja kompresija i brže spajanje segmenata.